Lepsa Brena feat

Urbanizam i Brenesansa – (Recenzija albuma „Prazni gradovi plešu“sastava Lepša Brena)

Ne pokušavam da razumem ovaj album, samo slušam, osećam. Pitam se šta to u meni interferira sa pesmama sa ovog albuma, da li je to auralna anomalija, da li je to pitki melanholični kvalitetni indie-pop zvuk? Da li to moja izgubljenost u sopstvenoj unutrašnjoj beskonačnosti prepoznaje opisanu izgubljenost čoveka u spoljašnjem prostoru, čini se da jedino muzika može da nađe ovu vezu.

Najpovoljnije cene Igara i Softwer-a za sve platformevip-scdkey

 

Lepsa Brena o

Novi album sastava „Lepša Brena“ se zove „Prazni gradovi plešu“ i ima 10 pesama. Uvodna stvar „Uvod, arhitektura, intimnost“ je kao neka predivna masivna drvena izrezbarena kapija koja nas uvodi melanholični svet Arhi-pop zvuka, u tamni vilajet prostora gde nam se samo nepoznati glas javlja nudeći nam dva izbora iza kojih sledi kajanje. Odmah zatim sledi „Beton“ u suštini rekonstruisana artificijala zemlja kao grob čovekovog prirodnog odnosa sa prirodom (da su se šljunak i cement pitali  ne bi se baš ovoliko spajali, o armaturi da i ne govorim). „Usamljeni kran“ opet divna metafora, divan melanholični zvuk sa predivnim lavežom i akustičnom gitarom pri kraju, ovo je baš dobra stvar, ima dosta punoće. Četvrta stvar na albumu je „Kuhinja i spavaća“  oda ličnim intimnim prostorima sa sve gipkim bas slapingom. Onda ide stvar „Velika scena Atelje 212“ toliko čudna pesma da vam se posle tri četiri slušanja mora svideti, naravno brejk sa auralnom anomalijom leže u pesmu kao limeta u mohito. Album se nastavlja u istom ritmu uz osmoipo minutnu „Ljubav na krovu“ koja bi mogla na špicu za emisiju o arhitekturi. „432 matta-clark“ prilično rupičasta pesma sa ogledalima, bušilicama, bez zidova i metalnim zubima opet tražeći čovekovo izgubljeno sopstvo, ova pesma malo krivi gravitaciju. „Mostovi slobode“ je stvar koja počinje kao da je neko odmrznuo Radeta Šerbedžiju2213. godine da od recituje nešto, onda malo stručnih termina gde zamišljam arhitekte koji planiraju i đuskaju u međ svojim A0 Hamerima. „Prazni gradovi“ ima deo teksta „Ne mrdaj mala tamo je opasno, ostani sa mnom hajde da zidamo“ ovo je tako ljupko pre otrežnjujućeg refrena koji nosi i naslov ovog albuma. Za kraj nam dolazi „Muzej nad restoranom“ topljivi instrumental koji se pretapa u iznenadni kraj zvuka.

Lepsa Brena

Urbanizam i Brenesansa, šta da vam kažem za ovaj posluh na svet. Ovaj album predstavlja pločice  mozaika unutrašnjih teško pojmljivih stanja melanholije i usamljenosti, slušajte i prepustite se zaspaloj osmici.

Similar Posts