U braku smo već pet godina, i svi su nas smatrali srećnim parom. Počeli smo kao sve parove – zaljubljeni, puni snova o budućnosti, uvereni da ništa ne može da nas razdvoji….
Iako sam znala da je moj muž imao ženu pre mene, nisam previše razmišljala o tome. Zamišljala sam da je to prošlo, da je njegov život sa njom sada samo sećanje, a ja sam bila ta koja je zauzela njeno mesto u njegovom srcu.
Nikada nisam bila radoznala, ali, unatoč tome, nešto me uvek tjeralo da saznam više o toj ženi. Ne iz ljubomore, već iz nekog čudnog osećaja unutrašnje potrebe, kao da želim da na neki način zatvorim krug i odajem poštovanje onome što je bilo pre mene.
- Moj muž je bio divan prema meni, u svakom mogućem smislu. No, postojala je ta tiha nesuglasica koju nisam mogla da ignorišem. Nije nikada spomenuo svoju bivšu ženu. Ni jednom. Bio je kao kamen kad je dolazilo do te teme, a kad sam ga pitala o njoj, samo bi promenio temu ili jednostavno rekao: „Nema potrebe da se bavimo prošlošću.“ Iako sam razumela njegovu želju da se fokusira na našu budućnost, duboko u meni je bilo nešto što nije dopuštalo da se potpuno oslobodim tog pitanja. Da li me je njen gubitak još uvek pogađao? Da li je još uvek voleo nju, čak i ako nije govorio o tome? U mom srcu se uvukao osećaj nelagodnosti, ali nikada nisam želela da ga povredim. Pa sam ćutala.
I tako su prošle godine, iako nisam prestajala da se pitam o toj ženi. Želela sam da idem na njen grob, da pokažem poštovanje. Da joj se izvinim. Možda to zvuči glupo, ali osećala sam da je to nešto što treba da uradim, kao neku vrstu oproštaja, jer sam, usprkos tome što nisam imala nikakvu nameru da joj uzmem muža, ipak bila tu i živela sa njim. Možda je to bila i moja nesvesna želja da pronađem svoje mesto, jer sam se osećala kao da je ona tu, nevidljivo prisutna, čak i kad to nisam želela.
- Kada sam naposletku odlučila da idem, muž je bio besan. Njegov bes nije bio kao onaj običan bes, bio je topla, tihi bes koji je izazvao nelagodnost u mom stomaku. Rekao je: „Molim te, nemoj da ideš. To nije dobro za nas.“ Iako sam ga pitala zašto, nikada nije mogao da izgovori konkretan razlog. Samo je govorio da to nije potrebno. Zatim je promenio temu ili je počeo da se pravi kao da je zaboravio.
Jednog dana, jednostavno nisam izdržala. Nakon posla, kupila sam buket cveća i odlučila da idem na porodično groblje. Bez da mu kažem, bez najave, jednostavno sam otišla. Hodala sam između grobova, čitajući imena na natpisima, dok nisam našla grob mog muža. Srce mi je bilo u grlu dok sam prišla bliže, nesvesna šta će me dočekati. Uzela sam cveće u ruke, ali kada sam pogledala na spomenik, telo mi se ukočilo. Na spomeniku nije stajalo samo ime njegove bivše žene. Pored njenog imena bilo je i ime mog muža. Zbunjena, stajala sam i gledala. Njegovo ime? Pored njenog?
- Bila sam šokirana, kao da sam bila udarena gromom. Možda su ovo bile samo informacije koje nisam ranije primetila ili koje su mi bile prećutkivane. Osećala sam se kao da sam stajala na mestu koje je za mene bilo potpuno strano, a ono što sam mislela da znam, izjedalo me je. Koliko puta mi je pričao o tome da je ona bila prošlost? Koliko puta je odbijao da priča o njoj? A sada, tu, pored njenog imena, stajao je i on – moj muž, moj partner.
Suze su mi preplavile oči. Nisam znala šta da radim, nisam znala šta da mislim. Zašto mi nije rekao ovo? Da li se kajao? Da li je voleo i nju? Možda je ovo bilo njegovo mesto na koje je svakodnevno dolazio, čak i bez toga da mi je ikada rekao.
- Stajala sam tako, zatečena, s buketom u rukama. Možda nisam trebala da idem, možda nisam bila spremna da saznam ove stvari. Ali, nešto mi je govorilo da ne bi trebalo da se stidim. Možda sam sada naučila nešto o njemu, o prošloj životnoj priči koju nisam znala. I možda mi to nije bilo objašnjeno, ali svejedno, nisam bila sigurna šta je sledeći korak
