PARADOX TWIN : Silence From Signals, Recenzija

Neki albumi mi se prikradu iznenada i potpuno me obuzmu. Ne daju mi da pustim ništa drugo već umesto mene traže dugme “repeat” i teraju me da ih slušam ponovo i ponovo.

Upravo to je slučaj sa pločom “ Silence From Signals”, zanimljivog britanskog benda PARADOX TWIN. Tri godine posle meni neznanog debija “The Importance Of Mr. Bedlam” (Naravno da sam ga sada poslušao i nalazim da je vrlo dobar ali ni blizu remek dela “Silence From Signals”), šef benda Deni Sorel, pevač, gitarista, klavijaturista, kompozitor i tekstopisac grupe PARADOX TWIN, pored stalnih članova, Dajane Foks na basu i čoveka koji se zove Liland Frimen, na gitari, doveo je novog bubnjara Grejema Brauna i još jednu pevačicu, Nikol Džonson, što se pokazalo kao pun pogodak jer je baš to dvoglasje i ženski vokal kao antipod muškom, doneo kvalitet više u već zanimljive kompozicije i aranžmane. Ako bih morao ukratko da vam objasnim šta to “Paradoks blizanaca” svira onda bi to bio “miks modernog progresivnog roka sa elementima alternative” . U nekim instrumentalnim delovima nalazim i prstohvat post-roka, kao i određen procenat metala u zvuku. Ipak ovo je najpre rok bend i rok album. I to fantastičan album. Posle mnogo, mnogo slušanja, mogu da sa sigurnošću kažem – najbolji rock album u 2021. Naravno da se nećete složiti sa mnom, ali naravno da ne hajem za to . Što bi rekli – “ ne dajem za to ni pišljiva boba”. Ovo je remek-delo moderne rok muzike i argumentovano stojim iza te tvrdnje. Rifovi, melodije, refreni, muziciranje, pevanje, a i tekstovi su na najvišem mogućem nivou. Naravno, ako ne volite prog tu prestaje svaka diskusija na tu temu. Poslušajte nešto sasvim drugačije.

Moje poznavanje engleskog nije vrhunsko, ali je, verujem, dovoljno da prepoznam da je ovo konceptualna ploča o blizancima, bratu i sestri. Bratu , koji je invalid i koji se trudi da shvati zašto je svet tako surov isestri koja je za njega umirujući melem. Verovatno ste pogodili da Deni daje glas dečaku, a Nikol devojci. Neki od najboljih trenutaka na ploči se dešavaju kada su u ti glasovi u interakciji.

Pesme su izražajne, melodične, ali sa pravom dozom oštrine. Gitarski rad, vokal, ritam sekcija, sve je baš kako volim. Naravno da ima asocijacija na Pink Floyd, Marillion i ostale velikane proga, ali Paradox Twin ima i previše originalnosti da bi bili nečija kopija. Prvi singl “Wake Vortex” je odličan, ali je, paradoksalno, meni najslabija pesma na albumu, što ne znači da je loša. To znači da ima još boljih, maestralnih. A najbolji momenti na albumu su dve najduže, dva mini epa – “I Am Me, I Am Free” i “Specular” (verovatno i pesma godine, najbliža mom poimanju muzike i mom senzibilitetu). Traju 11 i po i 10 i po minuta. Što bi rekli neki moji drugovi pankeri, “Možeš dva prava albuma poslušati za to vreme”. “Prism Descent” ima odlične gitare, a “Perfect Circles” je balada kakva i priliči za zatvaranje ovakvog albuma. Gotovo pop pesma, melanholična, tužna, a opet tako lepa i vanvremenska.

Paradox Twin su, naravno, potcenjen i relativno nepoznat bend, jer su hermetično zatvoreni u žanru kao što je prog i nemaju radijskog potencijala, pre svega zbog trajanja pesama, a i baza ljubitelja takvog zvuka nije prevelika, osim u pojedinim zemljama kao što su Velika Britanija, zemlje Beneluksa, Nemačka i Italija. U Srbiji taj pelcer nema šanse da se primi, razloge ne bih navodio, ali ako ste otvorenog uma i volite da tragate za novom muzikom, probajte “Silence From Signals”. Možda vam se svidi. Ne verujem baš kao meni, ali ko zna…