BILLY F. GIBBONS: “Hardware”, recenzija
Teško da postoji urbani lik iz moje generacije ko ne zna ko je Billy F. Gibbons. Ako mu i ne zna ime, njegova fotografija će ga sigurno asocirati na pustinju, bugi, bluz i prašnjavi ukus u ustima koji može da se spere samo viskijem. E taj Bili je u svojoj 71. godini snimio i izbacio svoj treći solo album pod nazivom “Hardware”.
Sad kada je skoro izvesno da više nećemo čuti nove pesme sastava ZZ TOP moraćemo se zadovoljiti i solo materijalom glavnog kompozitora benda. Odmah da vam kažem, ovaj treći Bilijev solo album je za klasu bolji od prethodna dva koji su mi bili onako, “meh”, ne baš sjajni, sa tek po nekom dobrom pesmom. HARDWARE je kad se sve svede, poprilično iznenađenje. Prijatno, dabome. Da je izašao pod firmom “ZZ TOP” mogli bismo pričati o “velikom povratku bradonja”, da “bez starca nema udarca” i da se “ukus prerije proširio celim svetom”. Naravno, niti je ovo ploča koja će bilo šta promeniti, niti se na njoj može čuti išta novo, što je zaista iluzorno i očekivati, ali je ovo album koji ima – šta ? DOBRE PESME !
Na “Hardware”-u sve vrca od potencijalnih hitova koji bi pre par decenija razvalili radio stanice širom Amerike, a verovatno i ponegde u Evropi. Pošto je ova vrsta muzike ostala popularna samo među mojom generacijom koju klinci, s razlogom ili ne, nazivaju bumerima, “Hardware” može da izmami osmeh samo nama “iz šezdeset i neke” i ponekoj zabludeloj ovčici novog milenijuma koju vršnjaci verovatno gledaju ispod oka sumnjajući da nije baš “svoja”, što je verovatno, jedan od najvećih nonsensa u razmišljanju novih generacija. Što reče Bebi Dol jednom na nekoj televiziji : “ Mi smo se prosto utrkivali ko će da bude različitiji, a ovi klinci danas su uniformisaniji nego ikada i ko štrči na bilo koji način odmah ga povuku dole”.
Dakle, dvanaest pesama, 37 minuta. Produkcija možda najviše nalik na “El Loco”, album u prelaznom periodu sa teksaškog bugija na sintetički hard-pop. Ritam za cupkanje, dobro prepoznatljiv promukli Bilijev glas, distorzirana gitara i pogolema doza nostalgije su odlike ove ploče. “My Lucky Card”, “West Coast Junkie”, “Stackin Bones”(u kojoj su mu gostovale Larkin Poe), “She s On Fire”, “ I Was A Highway” su sve odlične pesme, potencijalni hitovi koji bi bez problema ušli na bilo koji album pre “Eliminatora”. Naravno, na ploči ima i par bluz balada, koje prave odličan balans a sigurno najbolja među njima je “Desert High”, koja zatvara ploču, posvećena rok legendama Džimu Morisonu i Gremu Parsonsu. Gibons je mogao i da preskoči “Hey, Baby, Que Passo” koja je najslabija na albumu i nekako mi je njanjava i odudara od svih ostalih pesama na ploči.
Uz svesrdnu pomoć bubnjara Mata Soruma (znate ga iz Guns N Roses, The Cult, Velvet Revolver, Neurotic Outsiders itd.) i levorukog gitariste Austina Hanksa (svirao sa Bad Company, Lynyrd Skynyrd, Widespread Panic, Blues Traveller, uglavnom kao tour-gitarista) Billy F Gibbons je napravio sjajan album kao stvoren da se u predstojećim letnjim danima prebacimo u teksašku preriju.
Šta da vam kažem na kraju ovog kratkog osvrta ? “Hardware” je više nego pristojna ploča bradate legende i sadrži verovatno najbolji skup pesama u zadnje dve decenije na nekoj ploči na kojoj je Gibons svirao. Ostaje vam da sednete u kola, provozate se van grada, izbacite lakat napolje i pustite glasno ovaj album. Ili još bolje, sedite na motor, osetite vetar u (proređenoj) kosi i dašak pustinjske vreline. Podmladite se na trenutak…Možda vam (nam) je poslednji put.
Izvor Dotkomsite
