Bend Koji Još Uvek Stoji Postojano Kao Monolit. (KAMCHATKA : “Hoodoo Lightning”, Recenzija)

Još jedan “power rock trio” vredan moje, vaše, svačije pažnje…KAMCHATKA, švedska blues / rock / stoner trojka pre nekoliko meseci je izdala svoj sedmi album u 15 godina postojanja pod nazivom “ Hoodoo Lightning”. Tri “momka “ iz Varberga , sa juga Švedske, naslušana hard i psych rocka sa kraja šezdesetih i početka sedamdesetih još 2001. su odlučila da osnuju bend i sviraju nešto što bi ličilo na njihove omiljene bendove: Jimi Hendrix Experience, Cream, Cactus, Robin Trower Trio.

Od prvog albuma, nazvanog jednostavno imenom benda, izdatog 2005. godine pa do ovog poslednjeg koji je izašao pre nekoliko meseci , Johansson, Viberg (znate ga i kao klavijaturistu benda Opeth, ovde svira bas i peva) i Strandvik nisu previše eksperimentisali. Bluesy rock sa uplivima hard, heavy i stoner zvuka bez mnogo “malterisanja” na produkciji odlično otpevan i odsviran ostao je zaštitini znak Kamchatke sve ove godine.

Ni “ Hoodoo Lightning” se ne razlikuje mnogo od svojih prethodnika i možda je za nijansu hermetičniji jer nema klasičnih “hitova” koji će na prvu loptu prosečnog slušaoca naterati na ushićenje, ali ga izvrsno muziciranje, energija i produkcija neće ni odbiti. Naprotiv. Nateraće da mu da još jednu šansu…I još jednu…I onda će biti gotovo. Biće uhvaćen u klopku Kamchatke i postati fan koji traži još. Koji traži i ostale ploče da se uveri da li je taj kvalitet tako postojan.

Naravno da jeste. Kao monolit. Petnaest godina ovaj bend ne izlazi iz senke , ali se promalja kao sunčevo svetlo kroz oblake i samo je pitanje dana kada će biti primljen u “prvu rock ligu”. Mada, to i nije najvažnija stvar za jedan bend. Pravi kvalitet nađe put, kad-tad. Čak da se to i ne desi odabrani i posvećeni rockeri negovaće “kultni status” ove grupe kao i dosad.

Dakle…10 pesama ujednačenog kvaliteta…Drugi deo ploče nešto kvalitetniji, tačnije prijemčiviji sa nešto pamtljivijim refrenima, ali to ne znači da su prvih pet pesama loše. Jednostavno, album je koncipiran tako da vam se “otvara” kako teče. Možda je najveći hit i pesma na sredini albuma, koja bi mogla naći svoje mesto na radio stanicama, “Monster” , jedna tipična Robin Trower pesma iz sredine sedamdesetih, a ni “El Hombre Dorado” ( ZZ TOP na sterodiima) ne zaostaje. “Let it Roll” čak podseća na Queens Of The Stone Age što nikako ne može biti minus.

Svih deset pesama su srednjeg ili bržeg tempa i nema ni jedne balade, već vas Kamchatka “vozi” svih 40 minuta kroz svoj “retro svet”. Naravno, pošto sam ja “retro tip”, to mi zaista prija. Nadam se da će i vama…